Како су раздвојени мушкарци и дечаци

Девојчице уче да буду женско од маме – али дечаци не могу да науче да буду мушко од ње, колико год она добра мама била.

Људска раса је стотинама хиљада година живела у малим номадским групама – било је око 20 до 40 људи у групи. Да сте живели у то доба, вероватно бисте срели само око 200 људи током живота. Чак и када се завршило ново камено доба и када је почела писана историја, још увек смо 4.000 година живели у селима и малим местима. Велики антички градови – Атина, Крит и Рим – били су, према нашим данашњим стандардима, мали. У врло стабилном начину живота племена и села, очеви и синови су живели и радили једни близу других. Очеви, ујаци и деде учили су младе мушкарце свом послу или занату и, истовремено, како да буду мушкарци. То је било дуготрајно шегртовање. Четрдесетогодишњаци су још учили. Стари мушкарци и жене су предводили захваљујући свом великом знању и искуству. Дечаци су читавог дана, свакодневно, били окружени мушкарцима, који су их активно (и обично са уживањем) подстицали и учили. Дубоко су упијали тон, стил и манире мушкости од десетак доступних узора, који су, по потреби, према њима били чврсти и нежни. На изненађење већине нас, сада се сматра да је живот у ловачко-сакупљачким временима био удобан, чак и лагодан. На пример, већина људи је могла да задовољи своје потребе за храном и склоништем са свега неколико сати рада на дан.

Очигледно смо се вратили уназад! Детаљно знање и усавршене вештине људи, акумулиране током еона, и њихово систематично преношење сваком детету понаособ, омогућавало је изобилан и пријатан живот. Није све било савршено. Прастаре културе су такође имале својих проблема, али су поседовале равнотежу и вештину очувања живота које су поштоване стотинама генерација. А онда је без преседана (у еколошком трептају ока) све почело да се мења. Прелазак на пољопривреду, стварање градова и долазак Индустријске револуције (пре само шест генерација) која је заувек све променила. Сељаци су отерани како би се ослободило земљиште за гајење вуне, која је била уноснија од усева. Само делић радне снаге је био потребан за узгајање вуне. Градовима је била потребна радна снага – фабрички радници, чиновници, рудари и физички радници. Могли сте или да се прилагодите или да умрете од глади. (Исти процес се и дан-данас одвија у Азији и у другим деловима света.) Очеви су, први пут у историји, радили далеко од синова, устајали су пре зоре и враћали се кад падне мрак. Уведено је школовање – не толико из хуманитарних разлога већ због тога што је установљено да оно боље припрема децу да постану мирни фабрички радници у деветој или десетој години. Први пут у људској историји, сазрела је генерација дечака коју нису одгајили очеви у правом смислу те речи. Такав аранжман данас прихватамо здраво за готово. Очеви раде, мајке одгајају децу (или их дају у обданиште да их подижу друге жене). Учитељице васпитавају наше дечаке. Дечаци могу да бирају: да пристану и буду мали добри дечаци или да праве проблеме и буду неваљали. „Неваљали” стварају банде ради утехе и самозаштите, у потрази за мушком енергијом које нису ни свесни да им недостаје.

Одсуство очева данас

Из перспективе синова, мало се тога променило у протеклих 150 година. Очеви данас раде у чистијим, безбеднијим срединама – али ефекат на породицује је исти. А може да буде и гори. Мушкарац који ради у канцеларији има мало тога заједничког са својим сином и често не може ни да му објасни чиме се бави. Тата „иде на посао”, где просто нестане у некој несхватљивој активности девет или десет сати дневно. Средином 70-их година прошлог века, компанија за производњу играчака „Мател” хтела је да пусти у продају породицу лутака названу „Породица Срце”. Прво су испитали моделе, који су се (природно) састојали од мајке, оца и двоје деце. Многа деца која су учествовала у тестирању су узела лутку оца и оставила су је у страну. Упитана: „А шта је са оцем?”, деца су одговарала: „Он је на послу”, и остављала су лутку нетакнуту. Очев посао није имао суштину или смисао, и ретко је коришћен у игри. (Проблем је, наравно, коначно решен. Очеви-лутке су продаване засебно са великим мишићима, оклопима и пушком!) Роберт Блај каже да „уколико отац борави у кући само сат-два увече, онда ће женске вредности, колико год да су сјајне, често бити једине активне вредности у кући”. Отац од каријере не пружа деци усхићење, подучавање, ни своју суштину, већ само своје расположење. А у седам сати увече, то расположење је углавном нервоза и умор. Девојчице уче да буду женско од маме – али дечаци не могу да науче да буду мушко од ње, колико год она добра мама била. Феминизам је узео маха и развио се посредством мреже жена које су већ биле врло веште у пружању вербалне подршке, у одношењу са женама на интимном нивоу. У извесном смислу, њима је било лако да то изведу. Мушкарци нису вешти у опхођењу једни са другима, поготово не са онима из других старосних група. Где би уопште могли да стекну те вештине? У нашем друштву постоје различити степени одсутности очева. Са нашом високом стопом развода, можда трећина деце одрасте без оца или с оцем који је на махове присутан у породичном животу. Резултати једне студије су показали да, годину дана након развода, око 30 одсто очева више није имало контакт са својом децом!

Раније смо рекли да се тинејџерске банде састоје од дечака чији су очеви одсутни или су се емоционално повукли. Понашање припадника банди (чега они сами нису свесни) очигледно има за циљ да испровоцира старије мушкарце да их примете. Ту динамику разумеју сви добри сеоски полицајци. Притисак вршњака, који утиче на сву децу, има проблематичне последице по оне који имају лош однос са родитељем истог пола. Тинејџер који ужива у друштву свог оца и његових пријатеља нема потребе да тражи вођство у осамнаестогодишњем предводнику банде. Лоша вест је да можда није довољно ни када ствари у породици добро иду. Чак и када је отац присутан, пожртвован и расположив викендима и током вечери и када је брак здрав и када су услови идеални, дечаци и даље бивају ускраћени. Врло је вероватно да дечаци имају биолошку потребу за појединачним контактом са мушкарцем неколико сати на дан. Да формулишемо то другачије, имати захтеван посао, превозити се на посао по граду и добро одгајати синове је изузетно тешко. Нешто мора да трпи.

Самопоуздана мушкост

Бива још горе. Неки психоаналитичари и породични терапеути широм света приметили су да одсуство оца ствара посебне нуспојаве. Одсутни отац није само неутрална персона. Не можете бити неутрални у породици. Чланови истог домаћинства могу или да се воле или да се мрзе. Син или воли или мрзи свог оца – никада није неутрално. Када је неко ко вам је толико потребан, тако близу а ипак тако далеко, то побуђује огроман интензитет осећања. Савремени отац од каријере мора да се суочи са тим проблемима. Мушкарци показују своју љубав тиме што много и дуго раде. Али не бивају уважени због тога јер су њихова деца жељна њиховог присуства а не њихових дарова. Деца и даље траже по неку компјутерску игрицу или фирмиране патике, али, уз довољно времена које им отац поклања, убрзо заборављају на те замене. Жене треба да буду врло јасне у погледу тога шта траже од својих мужева – јер су мушкарци склони томе да аутоматски претпоставе да је њихова способност привређивања њихов највећи допринос. Један наш пријатељ се оженио женом која је једанпут током удварања поменула да се никада не би удала за сиромашног човека. Он је постао компулзивни коцкар не би ли одржао утисак успешности. То је довело до проневере и затворске казне. То је био тежак наук.

Отац педесетих година прошлог века је такође напорно радио за живот. Поседовао је моћ да буде на дистанци, која је била прилична, и често моћна сила. Али, то његовом сину није пружало никакву духовну храну. Као што смо рекли, синови педесетих су могли само да науче како да се „понашају” као тата, али ништа нису могли да црпе из његовог унутрашњег света. Проблеми би се, на пример, појављивали када би тај син засновао сопствени брак. Он није поседовао никакву мушку дубину коју би могао да црпи – само фигуру немог оца изрезаног од картона. Замишљамо жену у браку, која заузима став о томе шта јој је битно, која је налик врху моћне, солидне пирамиде женствености, јер почива на непрегледним искуствима жена која је упила. Мушкарац, који заузима став о томе шта му је битно, има само климаву кулу од карата – скициране, површне примере мужевности које је склепао из филмова и томе сличног. Такода је стално несигуран и не може да се односи на равноправној нози. Никада није упознао унутрашњи живот мушкараца који су себе делили. Има само клишее и неотесане изразе којима прибегава у нужди. Најчешће попушта или бежи или постаје зао. Стално се сусрећем са тим током психолошког саветовања: са мушкарцима који просто не могу да буду искрени са својим партнеркама. То води дубокој жалости. Без самопоуздања да се заложите за оно до чега вам је стало, ништа се не може решити. А самопоуздање – мушкарац – добија од оца или других који га замењују.

Како успети!

За почетак, појављујте се у животима сопствене деце! Уколико током трудноће често чују ваш глас, ускоро ће почети да га разликују од мајчиног и било чијег другог. Након рођења, окретаће се у вашем правцу када чују ту познату тутњаву. Када су мали, често их прислоните уза себе и они ће такође осетити ваш глас. Мушки глас одјекује дубоко у грудима и вибрира кроз бебу која се држи у наручју, и оне ће то заволети. Откопчајте кошуљу када их након рођења узмете у наручје. Немојте да користите сапун, дезодоранс или било какву парфимисану козметику, како би се ваше дете везало за ваш природан, чист, знојав мирис. Ваш јединствен мирисни потпис ће им представљати охрабрење. Не дозволите да вас у болници раздвоје од жене и детета. Спавајте у истој соби, брините се о детету како би ваша жена могла да се наспава. Наравно, поштујте и њену жељу да буде мало насамо са дететом.

Немојте да дозволите сестрама да вам однесу дете у болничке јаслице када његови сопствени родитељи могу да га негују. Организујте се да не радите неко време, барем месец дана или три месеца уколико можете, како би први дани могли да буду неужурбани. Научите да кувате! Обратите пажњу на осећање супарништва. На предњој корици књиге Преживети породицу (књига Џона Клиза и Робина Скинера о породицама) има карикатура мушкарца који гледа своју жену како доји дете. Мушкарац сиса дуду и делује врло несрећно. Када се појави нова беба, обратите пажњу на осећање супарништва и прихватите га уколико се појави. (Можда и неће.) Ваша жена вас воли колико и бебу. Али је природно да се она током прве године хормонски преусмери на ону врсту обожавања које њу оспособљава да се брине о детету и да ужива у томе. Подржавајте је, нађите неколико минута на дан да се „повежете” са њом и будите стрпљиви. Она ће вам се вратити!

Будите ту за вашег сина

Књига Клиз-Скинера такође садржи једноставну и дубокоумну карикатуру дечака који прелази мост од мајчине до очеве обале реке. То симболизује нужан стадијум у мушком развоју. Већ у шестој или седмој години, дечак мора да преусмери примарну идентификацију. Он ће волети и имати интензиван однос са мајком, али он више није „њен”. Он активно жели да буде са оцем и да буде налик њему. Он то може само уколико је отац присутан, доступан и заинтересован да проводи време са њим. Отац треба да ради ствари са сином, да ужива у дељењу живота са њим, да пред њега поставља изазове и да га тестира, али да га никада не повређује или омаловажава. То може да поприми разне облике.

Текст је непотпуно преузет са сајта Детињарије.


Коментаре послужује Disqus

<< Дечаци данас Колач са сувим воћем >>